Najpoznatija pretnja po sigurnosti sistema su kompjuterski virusi. Svi virusi zahtevaju određeni stepen uništenja, ali njihov uticaj, sa nekim veoma istaknutim izuzecima, je uglavnom društven. To jest, oni dovode do više štete u smislu morala i reputacije nego u smislu uništenja fajla ili fajl sistema.
Svaki virus dovodi do nekih (obično) ograničenih lišavanja servisa jer svi oni kradu prostor na disku, memoriji, i/ili klok cikluse (procesorsko vreme).
Šesdesetih i sedamdesetih godina, još u vreme mejnfrejm računara, postojao je fenomen zvan zec (rabbit). Zec je najčešće nastajao slučajno ili greškom autora kada je “pomahnitali” kompjuterski program počeo sam sebe kopirati po sistemu, izazivajući usporenje ili pad sistema. No nisu svi “zečevi” nastali slučajno.
Prvi potvrđeni nalaz kompjuterskog virusa dogodio se 1981. koji se zvao Elk Cloner – virus koji je inficirao BOOT sektor diskete za legendarni Apple II kompjuter. U novembru 1983. g. Len Adleman prvi put u historiji je upotrebio riječ “virus” opisujući samokopirajući kod. Prijelomna je bila i 1986. g. kada se pojavljuje kompjuterski virus Brain (mozak). Ovaj virus bio je sposoban infisirati BOOT sektor na 360 KB diskete IBM PC kompjutera. Brzo je osvojio svet. Na sreću virus nije bio destruktivan, nego je u sebi nosio podatke o autorima.
Virus predstavlja program koji može inficirati druge programe, modificirajući ih tako da uključe novu kopiju njega samoga, po potrebi takođe modificiranu. Ova definicija je ključna za određivanje virusa jer ne smatramo svaki maliciozni program virusom, drugim rečima nije svaki destruktivni program virus, jer bi u tom slučaju i program Format (kao i naredba Format) bio virus.
Struktura virusa može se podeliti na 3 komponente, od koje virus mora obavezno imati samo prvu:
Infekcija predstavlja prvu komponentu u kojoj je napravljen osnovni programski deo koji omogućava širenje virusa.
Nosiva komponenta (engl. payload) predstavlja glavnu aktivnost virusa, ukoliko se izuzme širenje. Aktivirajući nosivu komponentu, destruktivni virusi obično brišu datoteke ili čine drugu štetu nad korisnikovim podacima.
Funkcija za okidanje (engl. trigger) koja definiše vrijeme ili događaj pri kojem će biti izvršena nosiva komponenta.
Zlonamerno napisani kompjuterski program ili dijelovi programskog koda nazivaju se raznim imenima kao što su: crvi, trojanski konj, logičke bombe, zamke i naravno virusi.
Crv (worm) je program koji se širi samoumnožavanjem kroz kompjuterske mreže. Crv je samostalan i za razliku od virusa ne treba program “domaćin” da bi radio. Takođe, crva u “pogon” pušta i kontrolira sam autor.
Logička bomba je metoda aktivacije procesa temeljem zadovoljavanjem nekog uslova – postojanja ili nepostojanja nekog podatka, protoka određenog vremena ili u određeno vreme. Logička bomba predstavlja u stvati princip delovanja , a ne celovit mehanizam. Logičke bombe su često sastavni deo mnogih kompjuterskih virusa.
Trojanski konj je program koji naizgled služi za neku drugu operaciju od one za koju je napravljen. Trojanski konj bi recimo bio program koji izgleda kao tekst procesor, a zapravo jednom pokrenut može i da formatira hard disk. Mnogi autori virusa koriste trojanske konje kako bi olakšali razmnožavanje svojim “mezimcima”.
Zamka predstavlja posebnu nedokumentovanu funkciju programa koja se može pokrenuti na unapred određeni način. Programeri koji pišu različite programe često znaju predvideti posebnu lozinku ili sekvencu znakova koja jednom utipkana omogućava dostupnost do inače nevidljivih funkcija programa.komponentu.
Pitanja
- Šta su to virusi?
- Koje su komponente virusa?
- Šta je infekcija?
- Šta je nosiva komponenta?
- Šta je funkcija za okidanje?
- Šta je crv?
- Šta su logičke bombe?
- Šta su trojanski konji?
- Šta je zamka?